Dobro čini i dobru se nadaj! Predsedniku Republike pripala je Hipokratova medalja, za koju sam zahvaljujući predsedniku prvi put i čuo, uručilac je Društvo lekara Vojvodine, senku na ovaj veličanstven događaj bacili su novinari koji ni u jednom od tekstova koje sam pročitao – volim da čitam takve vesti: odlikuj, i bićeš odlikovan, uči nas … Dalje
Gospodar je opijen svevlašću koju više nema kud da proširuje, pa mu preostaje samo da se bori za njezino trajanje.
Iako nas od Srpske Nove godine deli još deset meseci, ne verujem da će Izvinjenje istarskim vinogradarima biti nadmašeno.
Možda je predsednikova desetka prvi nagoveštaj da će kad diplomira predati vladarsko žezlo nekom drugom – možda će abdicirati u korist nekog krvnog srodnika.
Da je bila anketa rekao bih da su mi Železnička stanica, šine, peroni, lokomotive, vagoni, kondukteri, red vožnje i šalteri za prodaju karata miliji od svake dinastije. Ja sam i Dunav-stanicu voleo više nego sve župane, kneževe, careve, kraljeve i predsednike zajedno.
Predsednik Republike je bezbednosno neinteresantan, da ne kažem bezbednosno dosadan i takoreći beskoristan.
Predsednik se lično (a to je i dovoljno!) založio za viševakcinski sistem: jesmo iskorenili višepartijski sistem i pluralizam u politici, ali ćemo nabaviti i ruske, i kineske, i Fajzerove vakcine: biraj, ago, šta ti srcu drago.
Predsednik se opet odvažno suprotstavio vlastitoj samovolji, vakcinisaće najpre staraštvo rasuto po istoimenim domovima: ukoliko tamo bude penzionisanih policajaca i oficira, oni će, razumljivo, biti vakcinisani pre civila.
Ako Krizni štab odluči da oponaša tobožnji humanizam drugih država i ako reši da odmah posle lekara vakciniše najugroženije grupe, izgleda da predsednik neće koristiti pravo veta!
Nije tačna Marksova zlurada opaska da svaki vladar ima onakvu fudbalsku reprezentaciju kakvu zaslužuje.