Retrovizor Ljubomira Živkova.
Kad je ubogi skvoter zaposeo predsedničku vilu, za pet minuta bila je gotova uredba: vila gubi taj snobovski atribut, predsednička, i postaje nužni smeštaj za dobrog čoveka koji će nas održati u večnoj ljubavi sa Kinom i Rusijom.
Oko našeg najvećeg sportiste stvoren je mit, ali ovo o čemu govorim gore je nego mit: ovo je nesporazum.
Kad budemo videli leđa kletim nezvancima, na potezu biće Sveta matera, veličanstveno ravnodušna prema nasilju koje nad njenom rođenom i sve siromašnijom pastvom sprovodi država.
Neprijatelj zna da bi u odbranu Srbije prvi ustali Ćacilend i Božićno seoce, pa je mudro podvio kukavički repić, i sad može slobodno u tisućljetnji san gde pobeđuje Srbiju.
Eto šta se zgodi kad država onoga ko je pošteno odležao svoje ne stavi odmah u Ćacilend, nego netom pušteni robijaš mora da pribegne samofinansiranju!
Čim osude Selakovića i ostale rodoljube koji bi da nas kurtališu Generalštaba, ja ću ih sve pomilovati i primiću svu krivicu na sebe; ako me blokaderske sudije osude, pomilovaću sebe: ispisujem novu istoriju vladarskog milosrđa!
Ministar kulture uspeo je da u svojim svetosavskim očima izazove sjaj kakav sam video samo kod Amelije Pulen, a što je izgleda izazvano nekakvim kapima za oči.
Pesnika je ubila prejaka reč, mene ubija suzdržanost, dobro, mene, nije važno, ali to je kao kad bi kod komšije, daleko bilo, buknuo požar, a mi ostajemo neutralni: „Nama je važno da nismo mi palikuće, a nismo ni vatrogasci, njih i mi plaćamo, pa neka izvole kad im njihove druge protivpožarne obaveze i intervencije to … Dalje
Šta ako naručilac ubistva želi da bude ubijen baš neko ko nije blizak imperatoru, pa da onda taj zločin bude prišiven državi, pravnoj naslednici države koja je ubila Ćuruviju i Stambolića, a koja je ubila i Đinđića?
Nije li svakom građaninu po kojeg leti vladin avion – da ga iz dušmanske apsane, ili iz tamničke ambulante, doveze na našu VMA – zajamčena trodnevna žalost, kao i grobno mestu u Aleji zaslužnih velikana i heroja?